Kitovi, delfini i njihovi srodnici

U red kitova spadaju delfini, pliskavice i sve ostale do sada poznate grupe kitova (plavi, sivi, kitovi ubice-orke,…)

Kitovi su najveće životinje na Zemlji. Zajedno sa morskim kravama predstavljaju jedine sisare potpuno prilagođene životu u vodi. Žive u svakom okeanu na Zemlji i spadaju u ugrožen red. Iako su potpuno prilagođeni životu u vodi, imaju karakteristike sisara: mlečne žlezde koje luče mleko, pluća sa alveolama, srce sa 2 pretkomore i 2 komore. Dlake, karakteristika sisara, uglavnom odsustvuju, sem čekinja kod nekih grupa.

Naziv Cetacea potiče od grčke reči ketos – kit.

Veličina i težina tela, najviše varira među sisarima od 1,5 m i 55 kg kod delfina, do 33 m i 180 t kod Antarktičkog plavog kita (Balaenoptera musculus). U grupi kitova zubana ovo odstupanje je značajnije, nego kod kitova pločana. Takođe, dok su kod kitova zubana mužjaci veći od ženki, kod kitova pločana je to obrnuto, ženke su veće od mužjaka, što im pomaže pri ishrani i negovanju mladunaca.

https://www.ted.com/talks/asha_de_vos_why_are_blue_whales_so_enormous

Specifična glatka koža im može biti i do 10 cm debljine. Koža delfina odbacuje sitne slojeve površinskog dela kože dok pliva, što umanjuje otpor vode. Taj odbačeni sloj se zamenjuje na svaka 2-4 sata. Pored toga, koža ima mikroskopske grebene koji zadržavaju tanak sloj vode između njih, pa tako dok pliva, delfin u površinskom sloju kože uvek ima zarobljene čestice vode, čime se otpor dodatno smanjuje. Ona je, takođe, dosta elastična, što ponovo omogućava smanjenje otpora koji okolna voda pruža pri plivanju. Ispod kože se nalaze slojevi masnog tkiva, koje im omogućava smanjenje specifične težine tela, regulaciju toplote, ali i aerodinamičnost. Kitovi su toplokrvne životinje,održavaju telesnu temperaturu od 37°C, bez obzira na spoljašnje uslove. Imaju i dobro razvijenu mrežu arterija i vena, što dodatno omogućava dobru regulaciju telesne temperature.

Maketa srca plavog kita, koje može težiti i do 640 kg.
Izvor: © AMNH/D. Finnin

Lobanja je modifikovana, izdužena, naročito kod kitova pločana. Došlo je do premeštanja nosnih otvora na vrh lobanje, zbog života u vodi, kako ne bi morali da izranjaju potpuno iz vode da bi disali. Kako se pri disanju kondenzuje vlaga, odnosno udahnut vazduh se zagreva u plućima i pri izdisaju dolazi u kontakt sa hladnim spoljnim vazduhom, dolazi do kondenzacije vodene pare i formira se mlaz, pa zato kažemo da nosni otvori postaju, takozvane, mlaznice. Po broju mlaznica ih možemo razlikovati – kitovi pločani imaju 2, dok kitovi zubani 1 mlaznicu. Tokom udisaja plućno tkivo apsorbuje skoro dva puta više kiseonika, a imaju i dva puta više eritrocita u istoj zapremini krvi. Tokom ronjenja se otkucaji srca mogu usporiti. Pri dugom ronjenju postoji i visoka tolerantnost na povećanje količine mlečne kiseline.

Prednji ekstremiteti su im modifikovani u peraja, koja čine kosti podlaktice i kosti prstiju, povezani hrskavicom. Došlo je do izduživanja kostiju prstiju, kao i do povećanja njihovog broja, što omogućava povećanje površine peraja. Jedini pokretni zglob je ramenski, dok su svi ostali, sem kod amazonskog delfina, zakržljali. Kako žive u vodi i zadnji ekstremiteti im nisu neophodni, došlo je do njihov zakržljavanja. U repu nema kostiju, za razliku od riba, već se nalaze slojevi vezivnog tkiva, te ga zato mogu pokretati vertikalnim pokretima.

Prisustvo leđnog peraja zavisi od grupa, kod nekih potpuno nedostaje, drugi imaju samo grbu ili greben (poput delfina), dok se kod nekih javlja istaknuto leđno peraje, koje nema koštanu potporu, kao kod riba, već slojeve vezivnog tkiva.

Kitovi pločani nemaju zube, već rožne ploče koje „vise“ sa gornje strane čeljusti, te se hrane filtriranjem vode. Glavna hrana im je plankton. Mogu progutati količinu vode koja je veća od njihove mase, npr. zabeleženo je da kit perjar može progutati i 70 000 litara vode, pri svakom gutljaju, koja sadrži oko 10 kg planktona.

Nasuprot njima, kitovi zubani su aktivni lovci, hrane se krupnijim plenom, koji detektuju putem eholokacije. Zvuk se oslobađa preko masne strukture, koja se nalazi na vrhu glave, dok povratni zvuk prolazi preko i ispod masnih tela na donjoj vilici, a odatle do ušiju. Kitovi nemaju spoljno uho, ali su zato razvijeni ostali delovi uha.

Eholokacija im omogućava lov čak i u mračnim delovima vode. Delfini i pliskavice proizvode ultrazvučno „kliktanje“ tako što vazduh prolazi kroz strukturu („phonic lips“), koja se nalazi ispod nosnog otvora. Struktura može da se otvara i zatvara čime dovodi do vibracije okolnog tkiva i formiranja zvučnih talasa, a zatim masna struktura usmerava zvukove. Za razliku od kitova zubana, kitovi pločani nemaju sposobnost eholokacije.

Neki kitovi imaju veliki prednji mozak, što je povezano sa njihovim složenijim ponašanjem i postojanjem društvene strukture. Imaju sposobnost učenja, sarađivanja u zajednici, ali i tugovanja.

Među kitovima, delfinima i njihovim srodnicima javljaju se vrste čiji pripadnici vole da žive pojedinačno ili u grupama. Kod nekih, poput plavih kitova, za koje se smatra da žive pojedinačno, zapravo ima druženja preko niskofrekventnih zvukova, čak i na velikim udaljenostima. Većina kitova formira manje ili veće grupe, u zavisnosti od količine plena, ali takođe okupljanje može zavisiti i od perioda dana. Naime, danju grupe mogu imati oko 20 jedinki, dok se odmaraju blizu obala, dok noću, kada love na pučini, može ih biti više u grupi, čak i do 400 jedinki.

Većina kitova ima strategiju parenja sa više partnera u toku jedne sezone. Ženke imaju periode ovulacije, a izbor potencijalnih partnera mogu suziti mameći mužjake u poteru. Time ženka upoređuje mužjake, kao i kondiciju svakog od njih. Grbavi kitovi imaju takmičarski sistem udvaranja pri čemu se mužjaci utrkuju ko će se najviše pribliziti ženki u teranju. Mužjaci pokušavaju da oteraju svoje suparnike pokazujući neverovatne pokrete pljuskajući perajima kao i izrajanjući i zaranjajući oko njih.

Trudnoća traje od 9-16 meseci, zavisno od grupe. Mladi se rađaju potpuno formirani, mogu da dišu, slobodno se pokreću, ali sisaju određeni vremenski period. Zavisnost od majke se razlikuje po grupama, kod nekih traje godinu dana (kod većine kitova pločana), dok kod kitova ulješura taj period može iznositi i 13 godina. Ženke brinu o mladuncima, a nakon osamostaljivanja, mlada jedinka napušta grupu iz koje je potekao, sem kod orki (kitova ubica). Ukrštanje u srodstvu (inbriding) je kod orki izbegnut čestim interakcijama sa drugim grupama. Kod nekih vrsta, ženke mogu formirati jaslice i time pomagati jedna drugoj pri odgajanju mladih. U ovakvim grupama, svaka ženka koja ima pomoć u odgajanju, je u prednosti što se tiče nalaženja plena. Socijalizacija mladih u ovakvim, jasličkim grupama, je važna, jer omogućava mladima da savladaju neophodne veštine i brže se integrišu u grupu.

Imaju dug životni vek, najstariji grenlandski (pravi) kit dostigao je i 211 godina. Jedna interesantna studija pokazuje da grenlandski kit ne dobija kataraktu starenjem, čak ni sa 200 godina.

Nastanak i evolucija kitova

Trenutno važi stav da su evolutivno srodni papkarima, posebno nilskim konjima. Fosilni ostaci datiraju pre više od 50 miliona godina. Većina paleontologa se slaže da vode poreklo od familije primitivnih terestričnih sisara, sa velikom glavom, jakom vilicom i petoprsnim stopalima. Većina fosilnih ostataka bazične grupe Cetacea – Archaeoceti, danas izumrle grupe, pokazuju da se prelazak sa terestričnog na amfibijski način života odigrao se između 53-45 miliona godina. Između 41-35 miliona godina su sa rečnih i obalnih staništa prešli u morska i okeanska staništa širom sveta, za šta su im bile neophodne adaptacije bubrežnog sistema, zatim gubljenje dlaka i sakupljanje masnoća i sala, kao i razvijanje nazalnih čepova za zatvaranje nosa tokom ronjenja. Pretpostavlja se da je pomeranje repa gore-dole, umesto bočno, adaptacija za efikasnije plivanje.