Tapiri su kopitari, sa tri prsta na zadnjim i četiri prsta na prednjim nogama. To su životinje male glave i velike njuške, sitnih smeđih očiju i okruglih ušiju, mišićavog tela, koje im pomaže pri kretanju kroz rastinje. Boja krzna varira, od tamne, crvenkasto smeđe, preko crne, do belo-sive i crno-bele. Krzno mladunaca je tokom prve godine obično prugasto ili tačkasto.
Visine su do 1 metra, a težine od 24 pa do 700 kg, zavisno od vrste. Iako su masivne građe, veoma su brzi i okretni. Mogu čak da preskoče ograde i zidove visoke i do 3 m!
Hodaju sa njuškom blizu zemlje, kako bi nanjušili predatora. Kada se osećaju ugroženo uskočiće u okolno grmlje ili vodu, zavisi šta je u blizini. Ukoliko su napadnuti mogu i da ugrizu neprijatelja, a kao neprijateljski signal ispuštaju zvuk nalik hrkanju.
Tapiri su tihe, stidljive životinje. Kako se zbog bezbednosti često kriju, ne zna se mnogo o njihovim navikama spavanja. Neki tapiri su, čak, viđeni kako spavaju u vodi. Iako vole da budu aktivni u zoru i sumrak, oko naseljenih mesta preferiraju noć, zbog sigurnosti.
Imaju dobro čulo mirisa i sluha, ali izgleda da čulo vida im nije jača strana. Mogu komunicirati, na određenoj razdaljini, preko zvižduka.
Njušku mogu pomerati u svim pravcima. Formiraju je gornja usna i nos, a ovom čudnovatom biću daje posebnu tajnovitost.
Potiču iz Severne Amerike, da bi se tokom eocena, proširili i na Centralnu i Južnu ameriku, kao i jugoistočnu Aziju, koje i dan danas nastanjuju, dok su nestali sa područja Severne Amerike. Iako su jako stara grupa životinja, veoma malo su se promenili u toku evolucije.
Tapiri su veliki ljubitelji vode i odlični su plivači, pa su im staništa obično nedaleko od neke veće vodene površine, poput reka i jezera. Zapravo, znaju da provedu veći deo dana u vodi ili blatu, gde se hlade, ali i štite od najezde insekata. Poznato je i da dopuštaju malim ribama da im priđu i skidaju parasite sa njihovih glomaznih tela. Na kopnu ih mogu napadati krpelji.
Mogu pojesti i do 34 kg hrane dnevno, a hrane se lišćem, mladim izdancima, voćem, kao i vodenim biljkama. Hranu čupkaju uz pomoć zuba i njuške. Imaju od 42 do 44 zuba. Planinski tapiri jedu po sistemu cik-cak, malo sa jedne, pa malo sa druge biljke, čime održavaju obilje hrane. Ukoliko im je hrana van dohvata, naći će u okolini neki kamen o koji bi mogli da se odgurnu i uspraviće se na zadnje noge. Na užinu obično idu pre izlaska i nakon zalaska sunca.
Teritoriju koju zauzmu obeleževaju urinom i gomilama balege. Potom to mesto koriste kao centralno, odakle prave putiće ka mestima gde se hrane ili ka vodi i uvek koriste iste puteve. Ženke traže osamljena mesta u okolini, gde će roditi i odgajati mladunce.
Rituali udvaranja uključuju i specifična oglašavanja, nalik cviljenju. Tapiri su monogamni u toku sezone parenja, ali partnera menjaju svake godine. Trudnoća traje 13 meseci, a pred kraj trudnoće ženka se osamljuje, kako bi se porodila. Mladunče krije u gustom grmlju prve dve nedelje, hraneći ga samo mlekom. Nakon nekoliko nedelja, mladunče kreće sa majkom u potragu za hranom, ali sisa i do godinu dana. Iako još uvek nije utvrđeno, izgleda da i mužjaci tapira učestvuju u odgajanju mladih.
Tapiri mogu u divljini živeti i do 30 godina.
Sve četiri do sada poznate vrste tapira su ugrožene, kako zbog lova, tako i zbog narušavanja staništa. Love se zbog mesa i kože. Pored ljudi, love ih i jaguari, pume, tigrovi i anakonde.
U nekim kulturama se veruje da prah kopita tapira može izlečiti epilepsiju.
Tapiri su veoma bitna komponenta tropskih šuma. Pomažu u raznošenju semena i time doprinose stalnim zalihama hrane. Istraživanje vezano za tapire Perua otkrio je čak 122 različita semena u njihovom izmetu. Svojim prisustvom ili odsustvom sa određenim teritorija pokazuju i odlike vitalnosti tog područja, kako dolazi do pustošenja teritorija i seče šuma, tako dolazi i smanjivanja broja tapira na teritoriji.
Radi skretanja pažnje javnosti, koja nekako kao da je zaboravila na ove životinje, Svetski dan tapira obeležava se svake godine 27. aprila.
Izvori i dodatni tekstovi:
biologično 